|
Pet godina nisam bio na Kaljaji. Od mog pokusaja samoubistva. Sedim pored ramazanskog topa.
Prizren se ponovo pruza preda mnom u svojoj carobnoj lepoti. Vidim moju Bistricu, koja deli
grad na dva dela, i racva se na jazove koji teku pored nje i obrcu tesko mlinsko kamenje.
Jazovi prolaze pored zidova kuca, ispod radnji, ciji vlasnici u njima hlade lubenice i boce
piva, presecaju kaldrmisane ulice sa mosticima, pa, proticuci pored jablanova, vrba, topola,
razilaze se u potoke i potocice. Ovi pak jure ispod zelenih krosnji i crvenih ceramida, sa
cuvarkucama na njima, ulaze u svako cvetno dvoriste, brzaju pored dudova, bresaka, sljiva,
musmula, i, odlazeci iz dvorista u dvoriste, povezuju komsije jednog sa drugim, da bi se svi
ponovo izlili u jazove, a ovi u svoju maticu. Bistrica mi izgleda kao ogroman, polozen, od
tecnog srebra razgranat dud... Srebrni dud. Baka Hili mi je davno rekla: Nemoj slucajno da
pljunes u potok, jer ce ti ostati kriva usta.
|
