Kanon sadrzi dvanaest studija i eseja, novih ili prvi put sakupljenih u knjigu,
o cetiri velika srpska pesnika: Jovanu Ducicu, Desanki Maksimovic, Vasku Popi i
Ivanu V. Lalicu. Nisu oni posle upokojenja morali da sacekaju cetvrti dan da bi ih neko,
kao Lazara Sin Bozji, vaskrsao kao pesnike. Oni su se u jeziku svog naroda telom reci uzdigli
i pre nego sto im je ruka ispisala polednje slovo.
Kao cetiri svete knjige, cetiri strane i ugla kvadrata, cetiri godisnja doba i cetiri stuba kuce,
njihove duhovne tvorevine, usaglasene i povezane u visem jedinstvu, grade, zajedno sa delima
drugih velikih i znacajnih pesnika, jedinstveni kanon srpske poezije XX veka. Sa visina njihovih pesama
pred ovim autorom su se otvarali siroki vidici i prema svetskom i srpskom pesnistvu, ka neucutnoj poeziji
vizantijskih i nasih 'zlatokrilih himnografa', ka molitvenom hramu Laze Kostica, njegovoj pesmi nad pesmama
'Santa Maria della Salute', ka placu crne gospe Jefimije u 'uzaludno strasnim' Rakicevim kosovskim stihovima,
ka Bojicevoj 'zemlji oluje' i 'galijama carskim' nad plavom grobnicom, ka avangardnim 'vidovdanskim'
buntovnicima Crnjanskog, dakle ka jos jednom kanonu, vizantijskom, sto je kao reka stvorio svoj kanjon
kroz brdoviti pejzaz srpske kulture veka za nama.
Pitanja poetike kanona (u jos dva ogleda), modernosti i tradicije, naslova, ciklusa, autora, dijaloga, zanrova,
srednjovekovnih i ovovekovnih, lingvokulturoloske teorije koncepta, sva ta poeticka pitanja pokretala je
i nametala zagonetka i njihovog pesnickog stvaralastva, odgonetana, nikad sasvim odgonetnuta.
|
