Novi univerzum medijski posredovane stvarnosti, uprkos veri u principe demokratije,
rezultira devitalizacijom res publica, cinjenicom da retko sta jos moze da galvanizuje
energiju individuuma ili masa, on pokazuje da bilo koje "krupno" pitanje
izaziva istu nehajnu paznju kao i bilo koja vest iz crne hronike, da se sve uzvisene stvari
polako urusavaju zahvacene svojevrsnim infektom drustvene neutralizacije. U plimi
apaticnosti samo privatna sfera opstaje: sa svojom brigom o zdravlju, o pojavnosti,
o materijalnom polozaju, sa fantazmom konacnog oslobadjanja "stvarnih"
potreba, sa prihvatanjem permisivne logike koja dopusta pustanje sa lanca svih licnih
kompleksa, sa raspolozivoscu svih zamislivih odnosa.
Postalo je moguce da se zivi bez ideala, bez transcendentnog cilja pa se i bez unutrasnjeg
razdiranja savremeni covek navikava na katastrofe, gubeci interesovanje za velike sisteme
smisla. Stavise, savremena kultura, uprkos cinjenici da je odredjuje hedonizam, pokazuje
da cak i uzivanje samo, dozivljava istu sudbinu kao i sve vrednosti: ono naime ne izmice
infektu ravnodusnosti, gubeci svoj subverzivni naboj.
U takvoj kulturnoj i duhovnoj klimi, savremenom coveku je preostalo jos jedino da se osloni
na samog sebe. ali kao, kada je upravo to sopstvo rasprseno, labilno, desupstancijalizovano,
recju dokrajceno?
|
