|
"...U vec spomenutom, reklo bi se presudnom XI stolecu vizantijski grad je imao
slicnu istorijsku priliku kao i njegov zapadnoevropski grad savremenik. Radilo se
o vremenu u kojem je usledila oseka nekada sveobuhvatne kontrole drzave nad gradskim
zivotom, trenutak, dakle, kada je iskrsla barem teoretska mogucnost da urbane zajednice
u Vizantiji krenu novim putevima razvitka. Medjutim, poznovizantijski grad se otisnuo
u sasvim drugacijem smeru od zapadnoevropskog. Na taj nacin je pomenuta mogusnost
ostala neiskoriscena, sto je za posledicu imalo unutrasnje, prevashodno ekonomsko
stagniranje, a u daljem toku i ocito nazadovanje vizantijskih gradova. Njihova slabost,
naravno, nije mogla da doprinese ozdravljenju drzave cija je zivotna snaga pocela
opasno da se urusava. Studije izasle iz pera profesora Maksimovica objasnjavaju
zasto je vizantijski grad krenuo upravo tim smerom i sta se sve na tom putu dogadjalo...
Kada se zna da buktinje vizantijske civilizacije nisu zgasle odmah po padu Carigrada, 1453.
godine, onda je namah jasno da propast carstva nije istovremeno oznacila i smrt
poznovizantijskog grada. Naprotiv, pojedina vizantijska urbana sredista nastavila su
svoj gotovo neokrnjeni zivot i u doba turkokratije, a veliku drustvenu i ekonomsku ulogu
u njima imali su Grci i/ili helenofoni Cincari. Stavise, odredjeni elementi te uloge
i sa njom povezane urbane kulture, naglasava Maksimovic, do danasnjeg dana ostali su
svojstveni Grcima".
|
